Имам 20 година и живим у Београду. Завршио сам Тринаесту београдску гимназију, а тренутно сам студент друге године Економског факултета Универзитета у Београду.

Дијабетес сам добио са годину и по дана након примања ММР вакцине, што је према мишљењу лекара био узрок настанка болести. Моји родитељи су приметили да са мном нешто није у реду јер сам пио много више течности него иначе, учестало мокрио, константно сам био малаксао и изгубио на килажи. С обзиром на то да нико у фамилији није имао проблема са овом болешћу, они нису препознали о чему се ради. Одвели су ме у дом здравља, а доктор нас је упутио у клинику у Тиршовој. Тамо ми је дијагностикован дијабетес тип 1. Како сам био превише мали да бих се сећао тог периода, могу само да замислим колико је мојим родитељима то сазнање тешко пало, али су се они на прави начин изборили с тим. Читали су доста књига, слушали савете лекара и временом стицали оно најбитније – искуство.

Бојан Милошевић, Удружење „Плави круг“ (Фото: лична архива)

У последњих неколико година вишеструко боцкање пеновима у току дана и мерење шећера из крви заменили су инсулинска пумпа и сензори за континуирано мерење глукозе. Захваљујући њима мој начин живота не разликује се превише од живота било код другог двадесетогодишњака. Рестрикције у исхрани не постоје. Мој задатак је једино да знам колико угљених хидрата уносим и да преко пумпе дам одговарајућу дозу инсулина. Ни изласци са друштвом не пропуштам, а буде присутна и по која чашица алкохола, али уз непрекидан опрез јер појава хипогликемије може бити јако опасна. Другари с којима проводим највише времена повремено примете и пре мене да ми је шећер пао и скрену ми пажњу да га проверим. Често се испостави да су у праву.
Будући да се живота пре открића дијабетеса и не сећам, никада се нисам превише питао зашто се разликујем од својих вршњака. Једноставно сам то спонтано прихватио, а мерење шећера, примање инсулина и вођење рачуна о исхрани је постало део моје свакодневице. Иако сам слушао о доста случајева дискриминације особа са дијабетесом, морам признати да лично никада нисам наишао на сличан проблем. Професори у основној и средњој школи увек су имали разумевања уколико сам услед лоше гликемије морао да одсуствујем са неког часа или је било неопходно да у току часа поједем нешто. Другари у школи су ме прихватили без проблема, као и сви други људи које сам касније кроз живот упознавао.
Уколико је неко некада и имао проблем с „мојим проблемом”, ја то нисам ни примећивао јер је та особа у старту била небитна у мом животу.
Особама са дијабетесом лекари најчешће препоручују умерену физичку активност, али ја из личног искуства могу рећи да је сасвим могуће и професионално се бавити спортом. Између осталог то потврђују и бројни примери у свету спорта. Фудбалер Реал Мадрида Начо и некадашњи кошаркаш Црвене Звезде Адам Морисон су само неки од најпознатијих врхунских спортиста са дијабетесом.
Већ са седам година узео сам стонотениски рекет у руке. Родитељи су ме уписали у највећу стонотениску академију у Србији, а након неколико година тренирања већ сам знао да је то спорт у ком ћу остати цели живот. Тренинзи могу бити веома напорни, а увек се придржавам неколико правила како бих покушао да избегнем хипогликемије. Првенствено, обавезно мерим шећер пре, после и барем једном у току тренинга. Трудим се да пре тренинга унесем довољно сложених угљених хидрата и протеина, како би ниво глукозе био што стабилнији. Такође, увек уз себе имам сок, таблетице декстрозе или неки други прост угљени хидрат који може брзо подићи ниво глукозе, уколико се појави потреба за тим.
Још у петом разреду први пут сам дошао на једно од дружења Удружења за борбу против дијабетеса града Београда „Плави круг”, а пре две године постао сам и активиста овог удружења. То је удружење особа са дијабетесом које се бави побољшањем положаја и квалитета живота оболелих од ове болести. Главни циљ удружења јесте подизање свести код људи о томе шта је дијабетес, како са њим водити квалитетан живот и на који начин здрава исхрана и физичка активност могу бити од користи у превенцији настанка дијабетеса типа 2. „Плави круг” је одлично место за децу и младе људе што су тек сазнали да болују од дијабетеса јер ће од оних искуснијих добити безброј савета који ће им сигурно бити од великог значаја.